POVRATAK INSTITUCIJAMA: TREĆA SREĆA

Ovlašćenja predsednika Republike Srbije
Zakon o izboru predsednika Republike Srbije

Autentični DOS kao politička snaga koja je izbornim putem demisionirala sa vlasti Miloševića i njegov režim odavno više ne postoji. Nije ni bio stvoren da dugo traje, već da obavi, u saradnji sa ujedinjenim frontom nevladinih organizacija, ono što je izgledalo kao nemoguća misija: odlazak diktatora.

Koliko god da je bio sladak zajednicki uspeh, harmonija među članicama koalicije nije mogla dugo da traje nakon istorijskog 5. oktobra. Usledio je očekivani proces prestruktuiranja srpske političke scene, tokom koga su se približno (jer on još uvek teče i ništa se do kraja nije iskristalisalo) izdvojila tri pola okupljanja: desni oko DSS-a, desni centar oko G17+ i levi centar oko DS-a. Ostaje da politički činioci iznova steknu legitimitet na parlamentarnim izborima. Međutim, pre njih, ima još posla koji nam je zaostao…

Partijama kao najmoćnijim učesnicama političkog života u društvima koja su tek isplivala iz voda autokratije, dozvoljeno je mnogo toga, pogotovo kada ne postoje nove institucije, zakoni i pravila, kao ni dovoljno agilno civilno društvo i javno mnenje sposobno da ih zauzda i od njih iznudi snažnu aktivnost u smeru akcija od opšteg interesa. Odlika post-autoritarne situacije jeste potencijalna opasnost da će vladajuce partije iskoristiti institucionalni vakuum i proširiti se, u obliku oligopolske hobotnice, uzduž i popreko državnih institucija, primarno u onim institucijama koje raspolažu represivnim mehanizmima vlasti.

Treba nam se zato opsetiti oprobanog mehanizma ustavne podele vlasti. Propušteno je pravo vreme za promenu i danas važećeg Ustava Srbije (koga je jendopartijska Skupština donela pre 13 godina), koji to jeste jer jednostavno nije stavljen van snage, pošetkom 2001, odlukom Skupštinske većine autentičnog i tada jedinstvenog DOS-a. Ustav Republike Srbije ovakav kakav je poznaje sistem podele vlasti, a to da projektovane institucije nisu demokratski funkcionisale u cezarističkim i ratnim uslovima protekle decenije jasno je samo po sebi.

Ono što bi bilo valjano i u najvećoj meri legitimno danas (kao i 2001) jesu izbori za Ustavotvornu Skupštinu, ali naša politička kriza nastala osipanjem DOS-ove autentične, parlamentarne većine je do te mere produbljena, da nam je iznad svega važno da dobijemo demokratski izabrane predstavnike gradjana, u političkoj formi onih institucija koje važeći Ustav poznaje.

Podsetimo se da su to u domenu izvršne vlasti: Predsednik Republike, uz Vladu koju formira i kontroliše poslanička većina u Narodnoj Skupštini.

Ukoliko želimo u Evropsku Uniju, a pre nego dosegnemo razuman konsenzus od naroda izabranih predstavnika u Skupštini Srbije, oko toga, kakve treba da budu institucije po novom, najvišem pravnom aktu, (što verovatno neće biti moguće bez novih parlamentarnih izbora), Srbija mora da dobije izabranog Predsednika. Ne samo zbog kriterijuma iz Kopenhagena koji govore o stabilnosti demokratskih institucija onih evropskih zemalja koje imaju pretenzije na članstvo u EU, već zbog nas samih: građana Srbije.

Suočeni smo sa gorkim iskustvom propasti predsedničkih izbora dva puta u kratkom vremenskom roku. Svima nam je pomalo dosta besciljnih igrarija vlasti, ali ništa ne može da danas bude štetnije za građane Srbije od nihilizma i “dizanja ruku” od politike i bojkota izbora motivisanih geslom: “od mene ništa ne zavisi”. Glasati postaje opet moderno jer se zemlja osnažuje kada stekne kompletirane institucije čiji su predstavnici opremljeni demokratskim legitimitetom i kao takvi spremni za izazove unutrašnje, ali i spoljne politike. Takvih izazova je mnogo. Za građane niej prihvatljivo da se nerešeni problemi gomilaju. Moramo da budemo brzi i efikasni, suviše vremena smo već izgubili tokom protekle decenije. U Trećem milenijumu pobeđuju narodi koji imaju dobre lidere, kojima se veruje kako kod kuće, tako i u inostranstvu.

Birati Predsednika znači i potrošiti oko četiri i po miliona EVRA (u dinarima). U pitanju je novac poreskih obveznika. Sada, treći put, ne sme više biti mesta neuspehu. Cena je visoka.

Srbija mora da dobije Predsednika izabranog od strane građana. Potreban nam je Predsednik kako bi započeo proces političke stabilizacije i regeneracije legitimiteta izvršne vlasti koja postoji, da bi rešavala svakodnevne probleme kvaliteta života građana i vodila nas u Evropu. Sa izabranim Predsednikom lakše ćemo da prebrodimo, ovako izmučeni partijskim aferama i period do izbora za Narodnu Skupštinu i formiranje drugog stuba izvršne vlasti: Vlade.

Dobar kormilar pomoći će potom da se i državni brod rekonstruiše i novi Ustav sačini, a da se brojni predlozi i ideje okupe i budu u sinergiji, umesto da se raspu i nagnaju nas na još jedan politički sprud.

Politička stabilnost i demokratski legitimitet svih institucija su želja mnogih građana Srbije, koju sa nama deli i međunarodna zajednica. Na izborima to mora da postane i jasno artikulisan zahtev domaćoj, političkoj klasi.

Zbog svega ovoga, EPuS smatra (kao i kod svih prethodnih predsedničkih izbora nakon 2000) da nam je demokratski izabran Predsednik neophodan, kako bi vremenom, postajali sve uspešnija zemlja koja je u stanju da se sa evropske političke i ekonomske periferije pomera ka njenom središtu. Zato pozivamo građane da glasaju i izaberu svog novog Predsednika, 16. novembra 2003. Treća sreća.

Mr Danijel Pantić
Generalni sekretar
Evropski pokret u Srbiji