Program za Evropsku uniju

Evropski pokret u Srbiji, kao vodeća domaća nevladina organizacija, u cilju podsticanja građanskog aktivizma, i u želji da na drugi krug izbora izađe dovoljan broj birača, postavio je predsedničkim kandidatima, Miroljubu Labusu i Vojislavu Koštunici pitanje:

Kakav je Vaš program za pristupanje naše zemlje Evropskoj uniji ?

Miroljub Labus

Spreman sam da uložim svo svoje znanje i energiju da od Srbije stvorimo ekonomski jaku i stabilnu državu, jer je to osnovni preduslov za pristupanje Evropskoj uniji. Podrazumeva se da naše zakonodavstvo mora biti usklađeno sa evropskim principima i da moramo usvojiti određene evropske standarde. Međutim, mi ne smemo zanemariti sopstvene vrednosti. Uveren sam da je Srbija sposobna da očuva i zaštiti sve najbolje iz sopstvene tradicije i kulture, jer Srbija ima mnogo toga što može da ponudi Evropi.

Pripreme za zaključivanje Ugovora o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom završeni su u julu 2002. godine, nakon godinu dana rada Zajedničke konsultativne radne grupe, kojom sam koopredsedavao sa g.Pribeom iz Evropske komisije. Evropska komisija će do kraja ove godine da završi studiju o izvodljivosti pregovora koji će otpočeti iduće godine. U 2003. očekujem zaključivanje Sporazuma o stabilizaciju i pridruživanju. Nakon par godina sprovodjenja ovog Sporazuma naša zemlja će dobiti status “kandidata za prijem u članstvo EU”. Siguran sam da, uz dosta volje i rada, Srbija može postati punopravni član Evropske unije do 2010.

To podrazumeva jedan carinski i trgovinski sistem koji će važiti na teritoriji cele zemlje, kao i zajedničke funkcionalne institucije koje će imati stvarnu nadležnost i u Srbiji i u Crnoj Gori. Beogradski sporazum je to pitanje ostavio nedefinisanim i upravo zbog toga ja sam bio nezadovoljan prilikom potpisivanja sporazuma u martu ove godine. Znao sam da ćemo se kad tad suočiti sa ovim problemom. Postojalo je obećanje svih potpisnika da će se raditi na prevazilaženju ovih razlika. Međutim, koliko dugo traje to usaglašavanje između Srbije i Crne Gore, za toliko će se odložiti naše približavanje EU. Stoga dalja odugovlačenja, ucene i insisitiranje na trulim kompromisima za Srbiju neće biti prihvatljivo. Ja ću učiniti sve da do kompromisa dodje, ali ukoliko druga strana to ne prihvati moraćemo da tražimo rešenje koje je najbolje za Srbiju.

Vojislav KoŠtunica

Potpuno se slažem sa ciljevima Evropskog pokreta u Srbiji i oni se u celosti nalaze u mome programu i programu Demokratske stranke Srbije. Mislim pritom i na učlanjivanje naše zemlje kao ravnopravnog člana u sve evropske institucije i organizacije, i na širenje ideje evropskog ujedinjenja u Srbiji unapređivanjem kulturne, političke i ekonomske saradnje među građanima, narodima, regijama i državama Evrope, a mislim i, možda i ponajviše, na demokratsku, federalnu Evropu, utemeljenu na vladavini prava i socijalnoj pravdi i sposobnu da štiti i razvija ljudska prava.

Pošao bih od ovog poslednjeg, iz vrlo jednostavnog razloga što zaista ne verujem da se Evropa može svesti samo na nekadašnju Zajednicu za ugalj i čelik, makar i znatno proširenu. Strahujem od tehnicističkih tumačenja samog pojma Evrope zato što sam uveren da Evropa predstavlja i oduvek je predstavljala jedan skup vrednosti, civilizacijsku tekovinu prvog reda koja, sasvim izvesno, obuhvata i oblast politike, prava i ekonomije, ali se nikako ne može svesti samo na te oblasti. Zapravo, ono što u tim oblastima smatramo evropskim tekovinama, a danas već i evropskim standardima, izvedeno je iz nečega što je sama suština pojma Evropa. Ta suština je niz određenih moralnih i vrednosnih načela, pre svega našela slobode. Drugačije rečeno, to je sistem vrednosti na kojima počiva demokratija.

Naš strateški cilj je ulazak u punopravno članstvo Evropske unije, a želja nam je da tamo stignemo zajedno sa svojim susedima. Iako se to neće dogoditi u neposrednoj budućnosti – ne mislim pritom na zaključivanje sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji – povratak u Evropu je od suštinske važnosti i za našu spoljnu i za unutrašnju politiku. Uostalom, prihvatanje evropskog projekta u tranziciji našeg društva zapravo je povratak onim društvenim i političkim vrednostima na kojima je počivala državnost Crne Gore i Srbije od njihovog međunarodnog priznanja na Berlinskom kongresu. Isto onako kao što je ovo bio kohezivni činilac u izgradnji posleratne Evrope, mislim da taj demokratski projekat može biti i kohezivna snaga u obnovi jugoslovenske zajednice jer je oko njega mogućno postići konsenzus i Srba i Crnogoraca i svih drugih koji s nama žive u Jugoslaviji. Ne treba valjda ni da govorim koliko je to važno sa stanovišta regionalne, ali ne samo regionalne stabilnosti. Opredeljenje za Evropu odražava i politički realizam koji nam je posle višedecenijskog lutanja danas toliko potreban. Razume se, kad kažem Evropu, onda mislim na Evropu od Atlantika do Urala.

Na ovom našem putu kojim smo sasvim sigurno krenuli svakako najznačajniji inicijalni korak jeste institucionalizacija naših odnosa kroz formiranje konsultativne radne grupe i dovođenje SRJ sada već u sasvim bliskoj budućnosti u položaj zaključivanja sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, što je prva stepenica u procesu postepenog integrisanja u Evropsku uniju. Tu će posebno važna biti studija izvodljivosti. Međutim, u jednom širem, ako hoćete evropskijem ili u većoj meri civilizacijskom smislu, mislim da je od presudnog značaja naš prijem, pa makar i ovako, na veresiju (nismo uostalom jedini kojima se to dogodilo) u Savet Evrope. Zato što Savet Evrope, odnosno pripadnost Savetu Evrope podrazumeva čitav niz pravnih, institucionalnih okvira i temelja bez kojih nema razvoja demokratije.

Rekoh da Evropa pre svega predstavlja civilizacijsku tekovinu. Ne smemo međutim zaboraviti da je upravo Evropa tle na kome su rođena dva najmračnija pokreta u 20. veku – fašizam, odnosno nacizam i komunizam. Mračna jer su ugrožavala i gušila slobodu i slobode. Zapravo je, ironijom sudbine, Evropa istovremeno i kolevka liberalizma i kolevka totalitarizma. Posebno je važno da su sva ta učenja i njihove potonje praktične primene činjene u ime nekih viših vrednosti, takvih kao što su sloboda, ravnopravnost, opšti društveni boljitak. To nažalost važi i za sisteme koji su u ime navodne opšte slobode, gušili svaku individualnu slobodu.

Pitaćete se možda zašto sve ovo navodim. Zašto insistiram na vrednosnom aspektu, aspektu vladavine prava i demokratije a ne prihvatam danas uobičajeno, svedeno značenje pojma Evropa. Zato što strahujem od tog drastičnog, birokratskog sužavanja, odnosno siromašenja pojmova Evropa i evropski. I ranije sam govorio da može bilo koji vid proizvodnje biti potpuno usklađen sa evropskim standardima, može veličine jednog zrna graška ili bobice maline biti savršeno usklađena sa evropskim propisima, a da se istovremeno ne pripada Evropi. I obrnuto. Drugačije rečeno, mi smo, recimo, bili u Evropi i onda kada nismo bili integrisani u evropske ekonomske i političke institucije. I ona je bila u nama. Ma koliko da su te vrednosti decenijama veštački potiskivane.

Postoji još jedna definicija: evropski je poštovati i sebe i druge i sopstvenu i tuđu slobodu, poštovati princip nepovredivosti granica, jačati poverenje među državama i narodima i poštovati ljudska i manjinska prava. Tako poštujemo temeljne vrednosti evropskog liberalizma, sarađujući i konsultujući se među sobom, dogovarajući se i pregovarajući, bez nametanja i diktata.

Meni naravno ne pada na pamet da kažem da nam ne predstoji rešavanje mnoštva problema, niti da zadatak koji je pred nama nije težak. Težak je, ali je ostvarljiv. Treba da vratimo pravo, institucije, ekonomiju i sve ostalo na čemu počiva jedna normalna, stabilna demokratska država u klasične evropske okvire, za nas jedino moguće. Bitno je da mi ispoljimo svoju pravu evropsku suštinu i da više nikada ne dozvolimo da neko spolja ili neko iznutra pokuša da je ugrozi i potre. Bitno je isto tako i da Evropa ostane svoja i autentična, prava porodica naroda, čiji se svaki pripadnik duhovno bogati, a ne siromaši i sputava članstvom u toj zajednici.